Novi Sad, 2010. i Beograd, 2012.
Vi znate da su nam Sveta znanja objasnila šta se dešava sa našom svešću posle smrti. Naša svest u vidu jednog oblačića nastavlja da živi, telo se raspada, siva bioenergija iz aure se rasplinjava u slobodni prostor, jedino što od nas ostaje to je bela bioenergija koja i dalje ide kroz akupunkturne kanale, samo što se onda skupi u jedan mali oblačić, nije više razuđena po celoj auri koja je 25 metara u prečniku, već je sabijena i onda je kompaktnija, sigurnija, bolje funkcioniše. U tom oblačiću ostaje i informaciona energija, jer bez nje bela energija ne bi mogla da funkcioniše, inače bi bila potpuno onesposobljena. Informaciona energija nastavlja da prima informacije iz spoljašnjeg prostora i prenosi beloj bioenergiji. Znači, glavni elementi aure posle naše smrti ostaju.
I to se odmah dešava. Oni koji su doživeli smrt u nehipnotičkoj regresiji mogli su da vide kako se odmah formira taj oblačić iznad tela koji polako ode. Ja sam više puta ulazio u nehipnotičku regresiju i u jednoj od njih doživeo sam taj doživljaj napuštanja tela.
Ono što se doživi u nehipnotičkoj regresiji jeste kao neki film čiji scenario je napisalo svetleće telo sa ciljem da ono što se vidi i oseti tada, da nas onda to pouči kako da ispravimo neke greške kako treba da živimo u ovom životu. Ja mislim da je to bila moja prva regresija. U toj regresiji sam ja bio neki budistički sveštenik, koji je u početku života bio ratnik koji je ubio mnogo ljudi na ratištu i onda je u jednom prelomnom momentu u toku života shvatio da je grešio i onda je lečio ljude pokušavao da pomogne što većem broju ljudi i tako delimično okaje grehe. Na kraju tog života, na odru samrtničkom se okupilo dosta budističkih sveštenika očekujući da umrem. I iznenada, odjedanput sam video sebe kako ležim na odru, pojavio se beličasti oblačić metar i po otprilike dugačak, malo jajast, i odmah je počeo polako da se penje, odvaja od tela, nema više nikakve veze sa telom. To me je jako začudilo. Sledeće što sam doživeo, osetio sam da me nešto pritiska na leđa i na vrat, i onda sam video da sam došao do plafona te odaje, odnosno oblačić koji predstavlja moju svest dotakao je plafon i ja sam fizički osetio da me je nešto dotaklo.
I onda je počeo jedan čudan razgovor koji govori o stvarnoj situaciji. Neko mi postavlja pitanja, ne znam ko:
Jesi li svestan da ti ležiš na odru?
Ja kažem: „Ne, ja sam ovde gore.“
Ti si u oblačiću, to si ti.
Ja vidim moje telo dole, ali mi je do njega stalo kao do neke cepanice, svejedno mi je, nemam ja s time nikakve veze više. Dakle, to nam govori da nema tu neke žalosti: „Jao moje telo je tamo.“
Ne, mi smo u tom oblačiću, to smo mi; ono nema veze, moje telo mi je kao neka cepanica umotana u neke haljine, toliko mi je ono beznačajno, nema nikakve veze sa mnom.
Znači, ja razmišljam i živim u tom oblaku isto kao što sam dotle razmišljao, nema nikakvih promena, nema nedostataka inteligencije, kreativnosti, duhovnosti, nema tu nekih falinki, nije mi ništa kvalitetno ostalo u telu. Znači, ta aura u obliku oblačića funkcioniše odlično.
Međutim, ja sam bez problema prošao taj plafon kao da on ne postoji i sledeća scena, vidim predivno plavo nebo i vidim da sam ja jedan mali oblačić u tom potpuno vedrom nebu i vidim sunce kako greje, mnogo mi je prijatno, mogu da idem levo-desno, gore-dole, slobodan sam, osećam se razdragano, raspoloženo, radosno. I onda vidim jako puno ljudi dole kao mravi i želim da im pomognem i kažem: „Ja želim da im pomognem, ali kako da im pomognem?“
I čujem odgovor: Ne možeš im odavde pomoći.
I time se završava ta regresija. Znači, to je približno ono što se dešava svakom od nas kad umre, ali ono što je bitno jeste kakvo je stanje naše aure tada. Idealno je da se umre od starosti a ne od bolesti, jer aura onda funkcioniše savršeno.

Iz knjige: Kazivanja iz kosmosa