Ovo sam sve ispričao da shvatiš da je to tako od pamtiveka, da nisu ljudi postali od danas pokvareni ili odjedanput ili u zadnjim vekovima, nego je oduvek bilo tako. Tako se razvijala ljudska rasa.
Suština ovoga što sam ti izložio nije u načinu kako je ovaj diktator uspeo da se nametne, nego kako je moguće da ljudi nisu uspeli da pronađu zajednički jezik, nisu mogli da shvate, da razumeju, nisu dobili ideju da treba da se udruže i da tako udruženi mogu da ga pobede. Naravno, kasnije, posle više hiljada godina ljudi su postepeno dobili svest o tome, počeli su da se udružuju, manje ili više uspevali su da smaknu diktatora, da ga ubiju, da ga oteraju, ali se onda pojavio sledeći, sa sličnim manama, sa sličnim načinom negativnog ponašanja, koji je počeo da osvaja svoju teritoriju, da stvara svoju vlast, sve dok ga opet neko ne bi smakao, odnosno više udruženih ljudi, ili bi, ukoliko niko nije u tome uspevao, ostajao da vlada do kraja života.
Znači, jedino su među ljudima praiskonski pasivnost, pasivni otpor, sklanjanje od zla, bežanje od njega bez nekog ozbiljnog razmišljanja o tome da se treba udružiti kako bi ga u tome onemogućili. Svako polazi od toga da je važno da se on skloni, da se zaštiti, da ga ostave na miru, o drugima mnogo ne razmišlja. Veliki broj ljudi kaže, ja gledam svoja posla, ne tiče me se politika, ne tiče me se to i to, obavlja uglavnom one obaveze koje su osnovne, ide povremeno u crkvu, ponekad glasa, uglavnom se ne meša ni u šta što bi moglo da ga povredi, što bi moglo da izazove nekoga od moćnika koji bi se okrenuo protiv njega. Približno polovina čovečanstva je takva, to je veliki problem koji se mora razrešiti, ljudi moraju da se promene, moraju da shvate šta je njihova korist pojedinaca, porodice, a zatim da shvate šta je korist njihove okoline, grada, države, pa i celog čovečanstva. Ako to uspeju da shvate, oni će početi da se oslobađaju, da se slobodnije okreću prema onome što je dobro, da se izjašnjavaju, da kažu glasno da je to dobro i da su oni za to, ne samo da kažu nego da traže istomišljenike, da se ne kriju iza zavese svojih prozora, nego da traže istomišljenike, da se udružuju, da formiraju partije, da formiraju udruženja koja imaju isti cilj i da time pružaju otpor opoziciji, ne samo Svetim znanjima nego i Idealnom poretku. Mnoge partije imaju osećaj za ovo i, u zavisnosti koliko su uspele da se nametnu da uđu u psihu običnog čoveka koji zazire od opasnosti, toliko su imale više uspeha na izborima.
Ljudima treba stvoriti svest da niko ne može da ih gazi, maltretira, napada, oštećuje, potkrada, da im otima, ali da to ne mogu da ostvare time što to znaju, što će biti svesni toga, nego moraju da se udruže kako bi veliki broj ljudi sa istim idejama bio u stanju da se usprotivi zlu. To znači da oni treba da se izvuku iz poluuplašenog stanja, sklanjanja uza zid, neaktivnosti, straha da će biti povređeni i da se pretvore u aktivnog učesnika borbe.
Ovde se radi o ogromnoj masi ljudi koje nije uspela da osvoji skoro nijedna partija, koji ne glasaju ako ne moraju, koji idu u crkvu za svaki slučaj, da im neko ne bi zamerio, gledaju svoja posla i time sebi svojoj porodici, potomstvu uništavaju život.
Odlomak iz knjige, Kazivanja iz Kosmosa, Ljubiša Stojanović.